Процес интеграције у ЕУ

Зашто Дан Европе славимо 9. маја?
Европска унија је основана с циљем окончања ратова и успоставе мира у Европи.

Прво је министар вањских послова Француске, Роберт Шуман, 9. маја 1950. године представио план за оснивање Европске заједнице за угаљ и челик коју је 1951. године основало шест земаља: Белгија, Француска, Њемачка, Италија, Луксембург и Низоземска. На основу успјеха заједнице, сарадња је проширена на остале привредне секторе – Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију основане су 1957. године, а чиниле су их исте земље чланице. Ова сарадња развила се у организацију коју данас називамо Европска унија.

Број земаља чланица повећао се на 28 кроз шест кругова проширења (проширење до којег је дошло 2004. и 2007. године сматра се једним кругом). Након референдума одржаног у јуну 2016. године, Уједињено Краљевство напустило је Европску унију 31. јануара 2020. године. 

1973. године Данска, Ирска и Уједињено Краљевство
1981. године Грчка
1986. године Шпанија и Португал
1995. године Аустрија, Финска и Шведска
2004. године Кипар, Чешка Република, Естонија, Мађарска, Латвија, Литванија, Малта, Пољска, Словачка и Словенија
2007. године Бугарска и Румунија
2013. године Хрватска
31. јануар 2020. године Уједињено Краљевство напустило је ЕУ
       Фебруар/март – ЕК предлаже да се настави с процесом европских интеграција – Унапређење приступног процеса– Вјеродостојна перспектива ЕУ за западни Балкан – што је касније потврдио и Савјет.

На почетку 2020. године седам земаља налази се у процесу приступања, мада имају различит статус: Албанија, Босна и Херцеговина, Косово (према Резолуцији Савјета безбједности УН-а 1244/99), Црна Гора, Сјеверна Македонија, Србија и Турска.

Који су кораци у процесу приступања ЕУ и гдје се у њему Босна и Херцеговина тренутно налази?

  1. Прелиминарна фаза: земља која тежи приступању Европској унији успоставља уговорни однос с ЕУ. То значи да се Споразум о стабилизацији и придруживању – у случају БиХ ССП – потписује између такозване земље потенцијалног кандидата за чланство и Европске уније. Тај споразум мора ратификовати земља која је потенцијални кандидат за чланство и све земље чланице ЕУ, а потом он ступа на снагу. Босна и Херцеговина је овај услов већ испунила.
  2. Вјеродостојан захтјев се подноси ЕУ (у пракси то значи земљи чланици која предсједава ЕУ у оквиру шестомјесечног предсједавања на принципу ротације).
  3. Главна институција ЕУ за покретање иницијатива, Европска комисија, врши почетну процјену захтјева и доставља своје мишљење Савјету Европске уније, које представља тијело ЕУ у оквиру којег дјелују представници влада земаља чланица ЕУ.
  4. Савјет Европске уније одлучује да ли ће држави која је поднијела захтјев додијелити статус земље кандидата.
  5. Уколико то учини, сљедећи корак представља отварање преговора о приступању. Тек када се то учини – а не по аутоматизму – Европска комисија врши детаљу провјеру правног система земље кандидата у оквиру поступка који је познат као 'скрининг' (аналитички преглед усклађености законодавства). У извјештају о прегледу се наводи шта земља кандидат за чланство треба измијенити како би се ускладила с правима и обавезама који су обавезујући за све земље чланице ЕУ (што је познато и као појам који води поријекло из француског језика 'аcquis' – правна тековина).
  6. За приступне преговоре, правна тековина је подијељена у 35 поглавља, а свако покрива одређену конкретну област политике, као што су пољопривреда, околиш, правосуђе и темељна права или слободно кретање људи, роба, услуга, капитала итд. Земља кандидат и ЕУ се усаглашавају око тога шта треба промијенити и на који начин. Циљ процеса преговарања је да земљама кандидатима помогне како би се припремиле за испуњавање обавеза које проистичу из чланства у ЕУ, за шта је обично потребно неколико година.
  7. Након што се сви критеријуми испуне, и свако поглавље затвори, постигнути договори се формулишу у уговор о приступању. Након што текст уговора добије подршку Европске комисије и Савјета Европске уније, Европски парламент – тијело ЕУ које се бира на директним изборима – би требао дати своју сагласност на уговор који потом морају потписати земља кандидат и све земље чланице ЕУ. Након тога, земља кандидат постаје земља приступница.
  8. Након што се уговор потпише, морају га ратификовати земља приступница и појединачно свака земља чланица ЕУ у складу са својим уставним одредбама (нпр. гласањем у парламенту, на референдуму).
  9. Земља приступница потом постаје земља чланица ЕУ даном који је наведен у уговору о приступању.

 

Правна основа 

Односи између ЕУ и земаља Западног Балкана дефинисани су у оквиру Процеса стабилизације и придруживања (ПСП). Напредак у процесу стабилизације и придруживања доводи до успостављања уговорног односа између земље и ЕУ познатог као Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП). Споразум о стабилизацији и придруживању између Европских заједница и њихових земаља чланица и Босне и Херцеговине ступио је на снагу 1. јуна 2015. године, чиме је замијенио Привремени споразум о трговини и трговинским питањима који је био на снази од 1. јула 2008. године.

ССП је средство које пружа формалне механизме и временске оквире за реформе које ће БиХ приближити стандардима ЕУ.

Споразум:

  • успоставља подручје слободне трговине између ЕУ и Босне и Херцеговине;
  • наводи заједничке политичке и економске циљеве за постизање политичке стабилизације и брзе транзиције на тржишну економију у БиХ;
  • промовише регионалну сарадњу;
  • служи као средство које, ако се спроведе потпуно и учинковито, представља предуслов за даље кораке у процесу приступања ЕУ.

На основу ССП-а, постојећи и будући закони у БиХ постепено ће се усклађивати с прописима ЕУ те ће се у потпуности примјењивати.

Услови за придруживање ЕУ
Хронологија односа између ЕУ и БиХ представљена од стране Дирекције за европске интеграције